exit

Cavalera: Dobroćudni bes i sunčana depresija Brazila (i Arizone)

Zbunjivalo nas je i to da uopšte u Brazilu ima metal bendova, pa još i ovako snažnog zvuka i mračnih tema. Zar to nije mesto gde stalno sija sunce, ljudi igraju fudbal i sambu, sunčaju se i kupaju i samo plešu nasmejani? Zar metal ne sviraju uglavnom oni nezadovoljni klimom? Pa ipak, najvatreniji među nama su kao mantru ponavljali imena Sepultura i Cavalera, najčešće uz „Max“ ispred ovog drugog.

Samo sunce i osmeh? Velika greška. I nju sam shvatio kada sam otišao na razmenu studenata u Brazil. Zapravo, mesta sa puno sunca i jesu među najdepresivnijima na svetu, kako sam posle saznao, i to depresivna uz bes. Jedan davni članak o kalifornijskom bendu Thin White Rope naglasio je njihovu izjavu da je od kiše Sijetla možda depresivnije samo večito sunce. Dodajmo na to i veoma pobožnu katoličku atmosferu Brazila, naročito tokom 70-ih i 80-ih, i imaćemo dobitnu kombinaciju za nastanak benda kao što je Sepultura i mračne opsesije njihovih tekstova i „režanje“ njihove muzike. Nešto slično kao što je i dobitna kombinacija za metal bendove u Grčkoj – sunce i opšta društvena pobožnost (ovaj put, pravoslavna).

Elem, „šlag na tortu“ bila je činjenica da braća Massimiliano i Igor Cavalera nisu čak ni „pravi“ Brazilci, već im je otac bio službenik Italijanskog konzulata u Belo Horizonteu, najbogatijem gradu Brazila, gde je rok-scena uvek bila rascvetana. Kao svojevrsni „autsajderi“, još su bolje videli mane brazilskog društva, nejednakosti, skrivanje bogataša iza crkvenih dogmi i sve moguće nepravde – doslovno je mnogo lakše videti sve ako si pomalo „dođoš“. I onda je krenulo formiranje – slušanje hard rock muzike i metala, kao što su bendovi Motörhead, AC/DC, Iron Maiden i Metallica, da bi bend provokativnog imena (naročito za ondašnji Brazil) Sepultura ugledao svetlost dana 1984.

Uzlaznom putanjom zadobili su pažnju prvo uže, pa onda sve šire publike, da bi lagano prelazili iz podžanra death metal u podžanr trash metal, a već drugi album „Schizophrenia“ (1987) doneo im je pozornost globalne publike, naročito evropske – potpisali su za veću izdavačku kuću, dobili promocije širom sveta, a album je doneo melodioznost sa snažnim promenama ritma u okviru jedne iste pesme. Ako su se na početku pomalo i šalili da su počeli da sviraju „iz finansijskih razloga, da zarade koji kruzeiro“ (tadašnja valuta), sada su već to mogli ozbiljno i da učine. Max je počeo da svira gitaru na unikatan način, na samo 4 žice, jer je tako naučio kada su mu dve najtanje žice pukle u mladosti, te je od toga napravio svoje akorde i svoj stil.

Sledili su sve uspešniji albumi „Beneath the Remain“ (1989), „Arise“ (1991) i „Chaos A.D.“ (1993), u kome su iskoračili, samouvereno, u etno i afro-brazilske ritmove i groove metal. Tekstovi su se obračunavali sa svim percipiranim nepravdama, i sa pseudo-religioznim ljudima koji uvode norme i lažni moral, sa politikom i ekonomijom. Koketiranje sa religioznim temama i kritika na račun crkve doneli su im i nekoliko zabranjenih videa, a dobili su i nadimak „đavolski Motörhead“ i odselili se u haotični grad Sao Paulo, gde se sve loše u Brazilu vidi jasnije, i gde čovek lako može postati i ostati besan. Kasnije, Max se odlučuje da se odseli u Finiks u sunčanoj Arizoni, a o suncu i besnim elegijama sve znamo.

Poigravali su se sa rečima i pevali na engleskom: umesto naslova antiutopijske knjige „Brave New World“ Aldousa Huxleya („Vrli novi svet“), imali su singl „Slave New World“ (neprevodivo, ali da probamo: “Ropski novi svet”). Zaista, umesto ideologije i religije, ljudi su sve više postajali robovi sistema, kapitalizma i korporacija, i Max Cavalera se nije ustručavao da „oplete“ po tome. MTV je još od početka 90-ih i velikog povratka „tvrdog zvuka“ (Guns’n’Roses, Metallica, grunge i ostali) ubacio singlove Sepulture „na velika vrata“, a „Roots Bloody Roots“ i „Rattamahatta“ sa albuma „Roots“ su postigli zapažen uspeh i kao singlovi, na 19. i 23. mestu UK Charts. Ali, to je bilo to.

Max Cavalera se razilazi sa bratom Igorom i napušta bend 1997. te osniva groove-metal bend Soulfly, dok Sepultura nastavlja sa drugim pevačem. U toj fazi se Max intenzivno druži i sarađuje sa Kojotom iz Eyesburna, da bi se braća posle 10 godina izmirila i napravila novi bend, pod nazivom Inflikted, koji su ubrzo morali da preimenuju u Cavalera Conspiracy, ali su svejedno ostavili originalno zamišljeni naziv kao ime debi-albuma iz 2008. Album predstavlja smesu „hardcore punka, death metala i trash metala“, kako navodi Max, uz opasku da je Igor toliko jako lupao bubnjeve u povratničkoj saradnji da je „njegova žena ozbiljno posumnjala da je na kokainu, iako je bio savršeno ‘čist’ sve vreme“. Sledeći album iz 2011. „Blunt Force Trauma“ pomalo skreće u pop vode i zadobija širu publiku, ne gubeći staru, a album brzog ritma „Pandemonium“ izlazi 2014. Mistični „Psychosis“ iz 2017. nijednom nije izveden uživo, iz nepoznatih razloga, ali Max i Igor, koji počinje da se potpisuje kao Iggor, takođe iz nepoznatih razloga, počinju da sviraju stari materijal Sepulture na svojim turnejama, prekinutima pandemijom 2020. Kada se pandemija završi, shvatiće da je Conspiracy možda suvišan dodatak imenu, jer se teorija zavere namnožilo u to doba, te nastavljaju samo kao Cavalera.

Godinu 2023. obeležava potpuni zaokret od glasina da će se njih dvojica vratiti u Sepulturu – oni naime ponovo snimaju dva „klasična“ albuma Sepulture pod imenom Cavalera, „Bestial Devastations“ i „Morbid Visions“, da bi 21. juna ove godine svetlost dana ugledao i ponovo snimljeni album „Schizophrenia“, sa promotivnim videima. Da li je ova „Sepultura-nostalgija“ ipak najava najave da će se bend ponovo okupiti u „starom sastavu“? Max kaže da je sve moguće, ako se desi iz srca. Ali, zasad slušamo – Cavaleru, koja će doneti i njihov samostalni materijal ali i podsećanje na to šta je jedan od najuticajnijih metal bendova uradio u svojoj „zlatnoj epohi“.

Na Glavnoj bini Exita doneće uragan energije i glas bunta protiv svega što tlači savremenog čoveka. Metalci ponekad deluju i zvuče zastrašujuće, kako je i sam Max jednom rekao „metal muzika je zla na dobar način“, ali je najčešće, uz svu morbidnu ikonografiju i mračne tekstove, na strani pravde i za nju je spremna da se „bori čekićem“. Sećam se časa portugalskog na Univerzitetu u Kampinasu gde je profesorica ponosno pokazala „najveći brazilski bend“ na jednoj fotografiji, u Amazoniji, sa lokalnim plemenom, „obučen“ (bolje reći „gotovo potpuno razobučen“) u njihovu tradicionalnu odeću, kao simbol borbe protiv seče amazonskih šuma.

Možda su Max i Ig(g)or Cavalera na prvi pogled daleko od „dobrih duhova“ i „savesti čovečanstva“ kako ih zamišljaju oni neiskusni, ali oni to svakako jesu. Uvek su se ponosili Brazilom čak i sada kada u njemu ne žive – zastave, dresovi, dizajn gitara – sve je oslikavalo njihov – malo drugačiji – patriotizam. A njihova muzika „razneće“ nepravde makar to jedno nedeljno veče na Tesla Universe Stage-u, da zatvore Exit ’24 furiozno. Ipak je njihovo prezime – Cavalera – takvo da znači „Vitez“. Pa ih tako i tretirajmo.

Autor teksta: Žikica Milošević

The post Cavalera: Dobroćudni bes i sunčana depresija Brazila (i Arizone) appeared first on EXIT Festival 2024.

Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *